Od dana rođenja 29. juna 1798, kada je ugledao taj divni i bolni, i s godinama sve skučeniji svet, kao prvo od petoro dece grofa Monalda i grofice Adelaide, pa sve do kraja, 14. juna 1837. u Napulju, Leopardi svedoči da je živ u svom bolu i iluzijama, koje odolevaju, a on ih uporno i neumoljivo razvejava.

Leopardi prevodi Horacija sa jedanaest i piše tragedije sa četrnaest godina. „Preko svake mere očajan i bezuman trud“ (studio matto e disperatissimo ), tako je nazvao taj period, u lavirintu očeve biblioteke. Slede naivni, prvi beg iz Rekanatija, a potom i razočaravajući put u Rim, gde su mu malobrojni, i to strani, naučnici pružili jedinu utehu. Кomentar Petrarke sastavio je zahvaljujući saradnji sa milanskim izdavačom Stelom. Bolonja, Firenca i Piza su destinacije na kojima se takođe obreo, uz uglavnom izneverena obećanja velikog sveta, pre besparicom iznuđenog povratka u Rekanati. U Firencu se, zahvaljujući tamošnjim prijateljima, vraća 1830. godine, a onda odlučuje da život udruži s prijateljem Antoniom Ranijerijem, pa mu porodica obezbeđuje skromno mesečno izdržavanje. Ranijeri je Leopardijeve posmrtne ostatke oduzeo neretkoj sudbini genija i čuda od deteta, da bi se potom smirili u Vergilijevom parku u Napulju.

Prevod pesama u ovoj knjizi, zasniva se na originalnom kritičkom izdanju objavljenom u Milanu 1966. godine u okviru posebne biblioteke, koja je posvećena velikim italijanskim klasicima, među kojima privilegovano mesto zasluženo pripada i Leopardiju.