Oto Vajninger, austrijski filozof, rođen je 3. aprila 1880. u Beču kao drugo dete jednog umetničkog zanatlije. Prilično rano je pokazao neobičnu želju za sicanjem znanja. U gimnaziji je potpuno vladao francuskim, engleskim i italijanskim, a znao je i španski i norveški. Na studijama se bavio filozofijom, biologijom, fiziologijom, fizikom, matematikom. Vajningerov duhovni razvitak pokazuje ogroman preobražaj celokupnog pogleda na svet. Od suvog empiriokriticizma, preko Kanta i postkantovskog idealizma dolazi do jednog metafizičkog, mistikom prožetog sistema sveta. Prvobitni poštovalac Avenarijusa postao je pristalica Kanta, Platona, Plotina, Avgustina. Do tog su preokreta doveli etički problemi. Kada je shvatio da ključ svetske zagonetke treba tražiti u etici, okrenuo se od one filozofije za koju „dobro i zlo“ nije postalo čak ni problem. Pojam Boga, ranije odlučno pobijan, sad je stupio u prvi plan. Njegova prva knjiga Pol i karakter do 1923. doživela je dvadeset i šest izdanja, njegova druga, posthumno objavljena, knjiga O krajnjim životnim svrhama, u mnogo čemu dublja i originalnija, doživela je do 1918. svega četiri. Završio je život samoubistvom u dvadeset trećoj godini, ostavivši za sobom dve knjige o kojim će se raspravljati i u sledećem veku.