Konstantin Nikolajevič Leontjev (1831-1891) je odrastao na porodičnom imanju Kudinovo, u Kaluškoj guberniji. Završio je gimnaziju u Kalugi, upisao se na medicinski fakultet u Moskvi. Kao lekar, dobrovoljno je otišao na Krimsko ratište; za vreme ratnih operacija vršio je i amputacije u blizini fronta. Po izlasku iz vojske tri godine je bio kućni lekar na imanju barona D.G.Rozena u Nižegorodskoj guberniji, a 1860. je odlučio da ostavi medicinu zbog književnosti.
Prvo delo koje je objavio, 1854. godine, jeste duža pripovetka Zahvalnost. Usledila su i druga dela koja pripadaju piščevom ranom stvaralaštvu – Noć u pčelinjaku (1857), Leto na salašu (1855), Dan u selu Bijuk-Dorte (1858). Najoriginalnije delo iz ranog perioda je roman Podlipke (1861), a napisao je i romane U zavičaju (1864), Drugi brak (1860) i Ispovest muža (1867). Usledila su dela posvećena balkanskoj tematici, svojevrstan ciklus romana i pripovesti koji je kasnije objedinio u knjigu Iz života hrišćana u Turskoj. Pisao je i ciklus romana Reka vremena, koji je uništio 1871. godine.
Iako mu je književno priznanje došlo tek u skorije vreme, po stvaralačkim dometima Konstantin Leontjev stoji rame uz rame sa Tolstojem i Dostojevskim.