U SVANOVOM KRAJU

„Nekih dana, ipak, ali retko, došla bi ona njemu popodne, prekinula bi njegove sanjarije ili onu studiju o Vermenu na koju nedavno beše ponovo prionuo. Došli bi da mu kažu da je gđa de Kresi u malom salonu. On bi otišao tamo i kada bi otvorio vrata, na Odetinom licu, čim bi ugledala Svana, sa rumenilom pomešao bi se osmeh, menjajući joj oblik usta, pogled očiju, oblinu obraza. A kad bi ostao sam, pred očima je opet video taj osmeh, i onaj sinoćni, i onaj kojim mu je odgovorila, u kolima, kada ju je upitao nije li joj neprijatno dok joj namešta orhideje; a Odetin život za sve ostalo vreme, pošto o njemu ništa nije znao, javljao mu se kao neodređena i bezbojna pozadina, nalik na one Vatoove studije po kojima su bezbrojni osmesi razasuti svuda, u svim položajima, nacrtani olovkom u tri boje na svetlosmeđoj hartiji… Ta jednostavna skica potresla bi Svana, jer bi mu odjednom pokazivala da Odeta ima i jedan život koji nije sav njegov; želeo je da zna kome je to želela da se svidi u toj toaleti koju nije poznavao; zaricao se da će je pitati kuda je to išla u tom trenutku, kao da je u celom bezbojnom – gotovo nepostojećem, jer njemu nevidljivom – životu njegove ljubavnice postoji samo jedna stvar izvan osmeha njemu upućenih: kako ona korača, sa šeširom „a la Rembrant“, s kitom ljubičica na grudima…“