OKO GERMANTOVIH

„Mrtvih je kratak vek.
U srcu nam, avaj, trag im čili brže
Nego prah u grobu.

I uz tužan osmeh bolno izvijenih usta vojvotkinja uperi u gđu d’Arpažon sanjalički pogled svojih svetlih, krasnih očiju. Počinjao sam ih poznavati, kao i njen glas, tako tromo razvučen, tako pun opore slasti. U tim očima i tom glasu otkrivao sam mnogo šta od prirode oko Kombrea. U izveštačenosti s kojom je taj glas na trenutke isticao nešto grubo narodsko bilo je, doduše mnogo čega: bilo je u tome i sasvim provincijalnog porekla jedne grane porodice Germant, koja je duže ostala vezana za svoj kraj, bila odvažnija, sirovija, izazovnija; pa navike istinski otmenog sveta, onih koji imaju duhu i znaju da otmenost nije u tome da se govori uspijajući, a i nečeg od plemića koji se radije bratime sa seljacima nego sa građanima; a sve su to bile osobine koje je gđi Germant njen položaj kraljice dopuštao da lakše ispolji…“