„Ivan Jevtić je humanista zato što pre svega ima veliku veru u sebe, u svoju stvaralačku moć, i zato što se velikodušno obraća čoveku. On se u muzici izražava iskreno i na sebi svojstven način. Budući da njegova intuicija, osećanja, odluke i postupci slede u savršenom skladu, otvarajući se prema spoljašnjem svetu sa nekom vrstom poverenja, njegovo stvaralaštvo nailazi na prihvatanje. Muzičari usvajaju njegove partiture, njegova muzika je u opticaju. Radeći izvan tokova savremene muzike, zaobilazeći stručne ustanove, naročito u Francuskoj, zadržao je otvoren stav prema svetu, dugoročnu viziju svojih postupaka, istovremeno se oslanjajući na podlogu muzičkih ostvarenja koju je neprestano učvršćivao.
Proistekli iz vrela inspiracije i oblikovani vrlo umešnim pisanjem, njegovi projekti se danas slobodno razvijaju i ostaju plodni. Da li bismo onda mogli da ga nazovemo vizionarom? Slika muzičkog stvaralaštva u Evropi krajem 20. veka je složena i predstavlja odraz jednog geopolitičkog konteksta: na zapadu, velika podrška se pruža muzičkim revolucijama koje sluša relativno uska elita. Na istoku, zvanična podrška je data muzici koja se obraća „narodu“ koristeći efikasne tehnike. Ivan Jevtić je prešao sa istoka na zapad, izvozeći u svet još uvek mladu i aktivnu srpsku muzičku tradiciju.
Početkom 21. veka, u vreme globalizacije i otvaranja evropske teritorije, njegovo muzičko stvaralaštvo, koje delimično svedoči o istoriji Srbije, u isti mah je postalo međunarodno i prihvaćeno u ustanovama njegove domovine.“ – Iz knjige Ivan Jevtić – Kompozitor na putevima slobode, Silvi Nisefor