SANATORIJUM U SENCI PEŠČANIKA

BRUNO ŠULC (1892–1942), smatra se jednim od naj­većih poljskih pisaca međuratnog perioda i jednom od ključnih figura Srednje Evrope. Slikar, grafičar, književni kritičar, skromni nastavnik crtanja u državnoj gimnaziji, čitav svoj život i stvaralaštvo vezao je za rodni gradić Dro­ho­bič, gde je i tragično izgubio život u jevrejskom getu. Tragao je za sopstvenom formom, kao i drugi predstavnici eks­presio­nističkog modernizma, poput Kafke, Rilkea i Muzi­la. Za sobom je ostavio tek dve pripovedne zbirke, ali i nenadmašni stvaralački pečat dva fundamentalna mehanizma: mit – kao temelj obli­kovanja sveta, i povratak u detinjstvo – kao regresiju u prvobit­nu celovitost, u prvotni smi­sao reči. Takav svet neprestano podleže metamorfozama.

Sanatorijum u senci peščanika, druga zbirka pripovedaka, objavljena je 1937. i čini je trinaest pripovednih celina napisanih poetskom prozom naznačenom elementima groteske i autoironije. Priče čine lavirint sistema vrednosti neuhvatljivog, pokretnog, treperavog sveta u kojem se nikad ne zna koji će poredak odneti preimućstvo, dok s druge strane postoji i element stabilnosti, jer to uvek ostaje sistem u kojem duh i red prethode i pobeđuju materiju i haos. Priče iz Sanatorijuma izranjaju iz kupusara preobraženih u Knjigu sjaja koja razbija dogmu i jednoznačnost sveta. Na tragu koncepcija jevrejskog misticizma, identitet sveta interpretiran je kao umetničko delo, a takva interpretacija podrazumeva da svest uranja u izdiferenciranu materiju, koja će je učiti drugačijem vidu postojanja – decentralizovanom i depotencijalizovanom.

Ako je peščanik dvodelna posuda za merenje vremena, koje u naslovnom Sanatorijumu prkosi smrti, ako ponestajanje knjiga proporcionalno odme­rava uzrastanje Prvotne knjige, tog Autentika, moglo bi se isto tako reći i da istraživački rad i stvaralaštvo na temu Šulca i njegovog dela ne samo što ne prestaje da jenjava, nego se i nesmanjenom brzinom povećava.